Aleksandra (15) je ustopirala Đorđa (65) koji je kidnapovao: 3 puta je zvala Hitnu, a operateri se smejali, policija zatekla gnusan prizor u njegovom dvorištu

Aleksandra Maćešanu rođena je 15. septembra 2003. godine u malom gradu Karakal, sa nešto više od trideset hiljada stanovnika. Kasnije se sa roditeljima preselila u selo Dobrosloveni, udaljeno oko desetak kilometara od grada. Dolazak do grada bio je otežan jer je javni prevoz bio veoma slab. Većina ljudi je bila navikla da koristi stop, pa ni 24. jul nije bio izuzetak. Tog dana, Aleksandra je krenula da stopira kako bi stigla do Karakala – i više je niko nikada nije video živu.

Sutradan, u 11:05 ujutru, služba hitne pomoći je primila poziv sa mobilnog telefona. S druge strane se čuo drhtav glas devojčice koja je jedva disala od straha i molila za pomoć. Predstavila se kao Aleksandra Maćešanu, rekla da ima 15 godina i da je oteta, silovana i da je sada drže zatvorenu u jednoj privatnoj kući na periferiji Karakala.Operater je pokušao da sazna tačnu lokaciju, ali se veza iznenada prekinula.

Novi poziv usledio je minut kasnije. Petnaestogodišnja devojčica je rekla da se manijak vozi sivim automobilom, ali da nije uspela da vidi registarske tablice. Kada je ušla u njegov automobil, ponudio joj je novac za seksualni odnos. Kada ga je odbila, vezao joj je oči da ne bi mogla da zapamti put. Ipak, uspela je da prepozna da su u jednom trenutku prošli pored brane, pa je pretpostavila da se nalazi u naselju Bolde, u Karakalu. Takođe je u sobi pronašla vizitkartu na ime Lučijan Gabrijel Popesku i, za svaki slučaj, izdiktirala adresu koja je na njoj bila napisana. Aleksandra je naglasila da ne zna da li osoba sa vizitke ima veze sa otmičarem – a onda se veza opet prekinula.

Treći poziv u pomoć: Aleksandrina poslednja veza sa spoljnim svetom

Treći poziv oteta devojčica iz Rumunije uputila je u 11:12. Više puta je pitala da li je policija već krenula ka njoj. Aleksandra je očajnički molila operatera da ne prekida vezu i da ostane na liniji dok je ne spasu. Međutim, operator je bio krajnje neljubazan, rekavši da osim njenog poziva imaju i druge koje moraju da obrade, a na kraju je, ne ustručavajući se, izgovorio i nekoliko nepristojnih reči. Naredio je devojci da sedi mirno i čeka pomoć, uz tvrdnju da će spasioci stići za 2 do 3 minuta. Nakon toga, prekinuo je vezu.

Istina je da je kasnije, znajući da otmičar može svakog časa da se vrati i uzme zaboravljeni telefon, isti operater pokušao da je dobije čak devet puta, ali Aleksandra više nije odgovarala.

Bez akcije „presretanja“ i sa višesatnim kašnjenjem

Nijedna vanredna akcija presretanja nije pokrenuta. Policija se ozbiljnije uključila tek 12 sati kasnije, kada su pozvali Aleksandrinog oca u stanicu. Pustili su mu snimak poziva i pitali da li je to glas njegove ćerke. Kada je potvrdio da jeste, tek tada je pokrenuta istraga. Kasnije će se ispostaviti da vizitkarta koju je Aleksandra pronašla nema nikakve veze sa otmičarem.

Istraga je konačno počela

Iz neobjašnjivih razloga, i lociranje broja sa kog je devojka zvala nije se dogodilo odmah. Tehničari su uspeli da odrede preširok prostor za pretragu, sa tri potencijalne lokacije, ali nijedna nije bila tačna. Zatim su istražitelji pregledali snimke sa nadzornih kamera i uspeli da identifikuju vozilo manijaka, kao i njegovog vlasnika – daleko brže nego što su pronašli devojku.

Policija je zatražila nalog za pretres kuće osumnjičenog i čekala odobrenje, koje je stiglo tek u šest sati ujutru 26. jula.

Vlasnik kuće bio je 65-godišnji Đorđe Dinka, mehaničar. Prilikom hapšenja, odmah je priznao da je oteo i ubio dve devojke, među kojima je bila i 18-godišnja Luiza Meljenka, nestala u aprilu iste godine. Tvrdio je da ne zna ime druge devojke i da nikada nije čuo za Aleksandru Maćešanu.

Otkrivanje jezive istine

U dvorištu je primećena metalna kanta sa pepelom, fragmentima kostiju i zubima. Policajci su bili užasnuti. Bili su uvereni da je ubica spalio svoje žrtve nakon mučenja. On je, međutim, tvrdio da je zapalio vatru kako bi oterao komarce, a da je tela zakopao u šumi. Ipak, detaljna analiza ostataka potvrdila je da pripadaju Aleksandri.Đorđe je odmah uhapšen i izveden pred sud.

Komšije su ga opisivale kao usamljenog, agresivnog i krajnje nepristupačnog čoveka. Oni retki koji su se usudili da ga posećuju, znali su da postoji poseban znak: tri kucanja na vrata.Bolovao je od antisocijalnog poremećaja ličnosti i pet puta je bio hospitalizovan u psihijatrijskim ustanovama. Najverovatnije, sve je to bio rezultat teškog detinjstva.

Rasecao leševe i trpeo očeve batine

Kada je bio dečak, otac Đorđa Dinke radio je kao ilegalni mesar. Svakodnevno je pred sinovim očima klao stoku, a potom ga je počeo uključivati u sam proces. Ubrzo je to postalo svakodnevica za dete koje je, kako se ispostavilo, počelo razvijati žudnju za ubijanjem. Otac, koji je često bio pijan, tukao ga je metlama i crevima od veš-mašine, a ponekad ga je vezivao kablovima kako ne bi izlazio napolje.

U školi je Đorđe bio loš đak, ali kada je otišao u vojsku, odmah je pomislio da je to njegov poziv. Ipak, njegov nagao i nasilan temperament brzo ga je upropastio – jednom je brutalno pretukao vojnika koji se ispostavio kao sin političara. Dinke je odmah izbačen iz vojske i morao je da se vrati kući. Počeo je da zarađuje radeći kao fizički radnik u lokalnoj bolnici, a osam godina kasnije pokušao je da okuša sreću u Italiji, gde je radio na gradilištu. I tamo je brzo dobio otkaz nakon što je pretukao kolegu.

Po povratku u Rumuniju, počeo je da radi kao mehaničar i povremeno kao taksista. Iako asocijalan, oženio se i dobio četvoro dece. Međutim, supruga ga je napustila zbog čestih batina, što je bila poslednja kap – Dinke je tada potpuno izgubio veru u svet i počeo da se sveti svima.

Prva pitanja

Dana 27. jula, tužilac Kristijan Popesku izjavio je da je Aleksandra zadavljena 26. jula u 2:00 ujutru. Ta tvrdnja je bila prilično smela, jer za precizno određivanje vremena i uzroka smrti potrebno je telo žrtve, koje istražitelji nisu imali.

Porodice obe otete devojke odbile su da poveruju da su Luiza i Aleksandra spaljene u limenoj buri. Na fragmentima zuba koji su, kako se tvrdilo, pripadali Aleksandri Mačesanu, pronađeni su tragovi stomatološke intervencije, ali njeni roditelji su insistirali da ona nikada nije bila kod zubara. Uprkos tome, vlasti su izdale umrlicu koju porodica nije želela da prihvati.

Sumnju je izazvalo i samo spaljivanje – pretpostavlja se da bi ubici bilo potrebno oko osam sati da se otarasi tela. Međutim, komšije tvrde da nisu primetile ni dim ni neprijatan miris, što bi bilo nemoguće da se tela zaista spaljuju u dvorištu.

Još veću nadu porodicama dala je izjava Đorđa Dinkea koju je dao tri godine kasnije. Tvrdio je da jeste oteo devojke i zlostavljao ih, ali da ih je zatim predao jednoj kriminalnoj osobi koja ih je prodala u roblje. Dinke je insistirao da su svi prethodni iskazi iznuđeni mučenjem od strane policajaca koji su navodno bili povezani sa tim kriminalnim lancem. Takođe je tvrdio da su upravo ti policajci podmetnuli fragmente zuba u metalnu kantu u njegovom dvorištu. Ova verzija, prema nekima, objašnjava zašto policija nije hitno reagovala na poziv u pomoć uplašene devojke.

Kasnije je rumunska štampa pisala da je Dinke bio deo kriminalne mreže koja je otimala srednjoškolke i slala ih da pružaju seksualne usluge američkim vojnicima stacioniranim u vojnoj bazi u Deveselu. Prema novinarima, ova mreža je funkcionisala više od 10 godina. Ubrzo nakon što je ova informacija objavljena, američki ambasador u Bukureštu Hans Klem se sastao sa rumunskim ministrom unutrašnjih poslova Mihaelom Fiforom. Detalji razgovora nisu objavljeni, ali se zna da su nakon sastanka neki američki vojnici iz Deveselua hitno vraćeni u SAD, što ukazuje na to da su razgovarali upravo o zločinima koji su se desili u Karakalu.

Pobuna i pokušaji da se sazna istina

Rođeni ujak Aleksandre Mačešanu, poznati biznismen i voditelj popularne tok emisije, odmah nakon nestanka svoje bratanice obratio se za pomoć brojnim visokim zvaničnicima, uključujući i samog predsednika Rumunije. Ipak, nijedan zvaničan odgovor nije dobio. Tada je Aleksandru Kumpeanaču pošlo za rukom da dođe do snimaka razgovora između devojke i hitne službe, koje je potom objavio na internetu. Javnost je bila zgrožena jer se čulo kako se operater ophodio prema otetoj devojci s podsmehom i nadmenošću, uveren da se radi o nekoj neslanoj šali, a ne o stvarnoj opasnosti.

Zločinačka nebriga policije i državnih službenika izazvala je ogroman skandal u zemlji. Dana 27. jula, u Bukureštu je održan protest kojem je prisustvovalo više od tri hiljade ljudi. Ministarka prosvete Ekaterina Andronesku smenjena je odmah nakon svoje izjave da su devojke same krive jer su dobrovoljno ušle u automobil nepoznate osobe. Ubrzo potom smenjeni su i načelnik nacionalne policije Joan Budu, načelnik policije okruga Olt Kristijan Vojkulesku, kao i prefekt istog okruga Petre Neakšu.

U septembru 2022. godine, sud je osudio Đorđa Dinkeu na 30 godina zatvora zbog dva zločina i naložio mu da porodicama žrtava isplati odštetu u iznosu od 700 hiljada evra. Okrivljeni je pokušao da uloži žalbu, ali je ona odbijena. U međuvremenu, porodice Aleksandre i Luiz još uvek odbijaju da poveruju da su devojke mrtve i i dalje ih traže.