Postoji mnoštvo narodnih običaja i verovanja koja se praktikuju kada neko umre. Prvo i osnovno je nošenje crne odeće kao znak žaljenja.
Međutim, danas se dopušta da se crnina obavezno nosi do 40 dana, a po želji pola godine ili godina. Ovde treba naglasiti da se, bez obzira, kada se desio smrtni slučaj u porodici, obavezno slavi krsna slava, na isti način kao i uvek.
Kaže se, čak, da je potrebnije slavu slaviti pod tim okolnostima, jer se u molitvama za slavu molimo za pokoj duša naših umrlih srodnika.
Ne treba u godini dana posle smrti pokojnika praviti veselje u kući, svadbe, žurke, igranke i slično. U svim ovim slučajevima i o svemu što je vezano za običaje o sahranama, dobro je posavetovati se sa sveštenikom, jer su običaji različiti u raznim krajevima, pa je ovde nemoguće pomenuti i ukazati da li je neki običaj dobar ili nije.
Po hrišćanskom učenju smrt je “kazna za greh”, kazna za Adamov greh prema Bogu. Prema prvobitnom Božjem planu čovekov prelazak iz zemaljskog života u večnost, trebalo je da bude bezbolan, jedan preobražaj duše i tela, slično leptiru koji iz ličinke na krilima se uzdiže prema nebu.
Da li ste čuli za ove narodne običaje vezane za smrt bliske osobe?
Svaki pogreb prate razni običaji u Srbiji. Razlog za to leži u činjenici da svaki kraj ima svoje karakteristične navike i rituale.
U prošlosti ljudi su najčešće umirali u svojoj kući. Pa su i nastala narodna verovanja za sahrane vezana neposredno za smrt najbližeg.
Tako, na primer, u pojedinim mestima svi članovi porodice moraju biti budni kada se dogodi smrt. Kako se smatra da je smrt stanje slično spavanju postoji opasnost da se pokojnik “sretne” sa osobom koja je zaspala, te da će on sledeći umreti.